Јавни извршитељи

Јавни извршитељи и њихове надлежности

Јавни извршитељ је дипломирани правник, именован од стране министра правде да врши јавна овлашћења која су му поверена законом. Своје услуге врши на законит, независан, ефикасан и транспарентан начин, успостављањем финансијске дисциплине и владавине права. Именовање јавних извршитеља и надзор над њиховим радом врши надлежно Министарство правде.

У надлежности јавног извршитеља је да спороводи судске одлуке и намирује потраживања настала пружањем комуналних услуга. Тренутно је у Србији регистровано 236 извршитеља, од тога 74 у Београду, од предвиђених 308 места. Сваки јавни извршитељ је именован за територију једног Вишег и Привредног суда.

Користи од извршитеља се испољавају пре свега у побољшању инвестиционе климе у земљи, смањењу оптерећења судова и повећању ефикасности укупног правосудног система. Ефикасно спровођење наплате потраживања је пут ка систему који ради за све: привредне субјекте, грађане и државу.

Јавни извршитељи у Србији своје пословање обављају у предузетничкој форми, а регистрована су и четири ортачка друштва. У складу са Законом, јавни извршитељ целокупном својом имовином одговара за штету која током поступка извршења настане његовом кривицом. Сваки јвани извршитељ такође је дужан да закључи уговор о осигурању у висини најмање 30.000 ЕУР за штету коју би могао причинити трећем лицу обављањем делатности.

Потенцијални корисници јавноизвршитељских услуга могу бити сви учесници правосудног система једне земље: и привредни субјекти и грађани, али и сама држава.
 

Историјат професије јавних извршитеља

Европска пракса принудног остварења доспелих потраживања се, од свог настанка, заснива на два концепта:
   извршење поверено суду (аустријско-немачки модел) и
   извршење поверено самосталној правосудној професији (француски модел).

Први Закон о извршењу и обезбеђењу датира из 1930. године, из доба Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, којим је сам поступак извршења у сваком правном подручју био уређен различитим законима, а и сами органи којима је било поверено спровођење конкретних извршних радњи су били међусобно другачије организовани. Тако су на подручју Србије и Црне Горе извршне радње спроводили представници полицијских власти, док су у подручју које је у то време било познато као „војвођанско правно подручје” извршење спроводили посебни „краљевски судски извршитељи”. Оно што је њих карактерисало је да су своју професију обављали у складу са Наполеоновим царским декретом из јуна 1813. године, којим су утврђена правила и прописи који су се односили на место пребивалишта и рада извршитеља, надзор над њима, али и на конкретне моралне захтеве којих су се представници ове професије морали придржавати.